Насловна страна Новости Образовање Oni su pravi majstori učenici sa posebnim potrebama sami sređuju svoju školu

Oni su pravi majstori učenici sa posebnim potrebama sami sređuju svoju školu

651
Поделите

Prokisli zidovi na učionicama Tehničke škole „Radoje Ljubičić“ iz Užica, voda ojela malter, pa valja popraviti, zagipsati, okrečiti, dovesti u red. A što bi škola plaćala majstore kad joj majstori sede u đačkim klupama?! I kad se njima diči.

– Korisno za školu, ali pre svega za njih! Poneće oni na leto odavde diplome molera, pomoćnika molera i podopolagača, ali primarno je da se socijalizuju, da se kasnije lakše uklope u društvo i život koji je pred njima. Možda postoje predrasude, ali milina je raditi sa ovakvom decom. Kad mogu – mogu, kad ne mogu – ne mogu, a retko kad da ne mogu da rade – ali uvek su iskreni. Šta kažu, računaj da je tako – priča Željko Perović, profesor praktične nastave o četvorici svojih učenika – slušno oštećenih ili lako mentalno ometenih.

Jedan špahtlom ljušti malter, drugi meša kreč, treći meri rupu koju treba zakrpiti, četvrti sprema gipsanu ploču.

Osim ovog molerskog, TŠ „Radoje Lubičić“ obrazuje decu sa posebnim potrebama i za frizerski i tekstilni poziv.

– Kombinezon su mi šile drugarice iz tekstilnog, izvinite što je zamazan jer takav mi je posao, a šišaju me devojke iz frizerskog smera – priča Dejan Dumić, dečak iz Sjenice. Sva četvorica su maturanti. Hvali ih profesor Perović, dogodine će biti spremni da rade sve što im struka zahteva. Posao znaju, volju imaju. Kabinet koji trenutno umivaju treći im je po redu. Dosad urađeno – za čistu peticu.

– U jednom smo krpili zidove, kao i ovde, na drugom rupu na plafonu. Dvojica stružu pukotine, a ja idem i za njima i stavljam gips. Mi smo pravi majstori – umazanih ruku do lakata, šta će takav mu posao, Nenad Đokić demonstrira zanat.

Predrag Čubrak čuo je da su majstori traženi kadar i nada se da će lako naći posao.

– Umem sa špahtlom, četkom, valjkom, hoblerom. Ma, sve mi znamo! I od svih časova najviše volimo praksu. Više volim četkom po zidu, nego kredom po tabli. Kaže nastavnik – mera čoveka su obraz i znanje, a ne telesna mana – veli Čubrak i pokazuje zidove.

A oni izglačani i okrečeni kao da ih je iskusni zanatalija radio. Do pre samo koju nedelju iz njih su zjapele pukotine.

– Lepo je Užice, ali ja ću se vratiti u moju Sjenicu. Za onog ko hoće da radi i ume da radi – kaže nastavnik Perović – posla uvek ima. A ja neću u fabriku i na gradilište. Krečiću i kuće i šupe i ograde, hoću da budem svoj gazda, domaćin. Kad moj tata može da radi u rudniku, što ja ne bih krečio. Odoh, nemam vremena, sad će da zvoni, a još nisam sve završio. Da ti ne pružam ruku, vidiš, prljava mi – ode Dejan da ostruže naprsli malter ispod prozora učionice.