“Na velikom mitingu SPO-a u jesen 1990. u Užicu, Vuk Drašković je prstom pokazao na Titov spomenik i probao da razdvoji heroje s Kadinjače od onoga koji ih je poslao na klanicu. Što je u našim idejama rehabilitacija pipav posao. Ako smo šta temeljno uradili od 1990. godine, to je rehabilitacija četnika i ostvarenje LGBT prava, ali u toj temeljnosti relativizovali smo antifašističku pobedu do zbunjivosti”, piše Zoran Panović.
Tekst Zorana Panovića posvećen je godišnjici “pada Kadinjače”.
“Da smo i u drugim poslovima bili tako temeljni, verovatno bi nam danas bilo mnogo bolje. Verujte mi, meni je lakše da Turcima objasnim razliku između NUNS-a i UNS-a nego da na nekim drugim mestima objasnim ko je pobedio u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, shodno ‘teoriji o dva pokreta’, koja je ipak možda najrazumljivija u užičkom muzeju”, piše Panović.
A sve je možda stvarno moglo biti drugačije, navodi autor.
“Široj publici ime Vučka Ignjatovića verovatno ništa ne znači, ali ako kažemo da je to četnički kapetan koji je komandovao zasedom koja je Titu spremljena 1941. na mostu u Požegi kad se ovaj vraćao sa pregovora sa Dražom, Vučkova uloga maltene postaje sudbinska. Jer da je tada naredio da se opali, pitanje je šta bi bilo. Vučko nikada nije verovao komunistima, bar tako su mi pričali seljaci u požeškim selima Glumču i Radovcima. Draža i Tito su se sastali 19. septembra 1941. u Struganiku, u kući majora Aleksandra Mišića, zarad eventualne zajedničke borbe protiv Nemaca. Draža je držao oficirsko obećanje (da će Tito stići bezbedno u Užice), a Vučku je održao bukvicu. A Ljubomir Simović u ‘Užicu sa vranama’ piše: ‘Ono što Draža nije hteo da uradi Titu 1941, uradiće Tito Draži 1946. godine’. Posle pada Užica, Tito je bio u depresiji. Priča se da ga je iz nje digao Đilas…”, piše Panović.
