Насловна страна Новости Заједница Čekajući Ataturka

Čekajući Ataturka

754
Поделите
Svetislav Basara
Svetislav Basara

Jesam li našao neku dobru knjigu na Sajmu? Jesam, iako je u stvari knjiga – još i pre nego što je dospela na Sajam – pronašla mene.

Zavirim pre neki dan u poštansko sanduče – kad tamo oveći koverat, a na poleđini koverta štambilj pošiljaoca – Narodna biblioteka Užice. Zar je moguće – pomislih – da sam pošao stopama JSP Vučića i da ću posle recimo četrdesetak godina – možda i pred kamerama – morati pokajnički da se pravdam za knjigu koju sam davnih dana zaboravio da vratim.

Nije, međutim, u pitanju bila opomena. Čast Fincijevih je ostala neokaljana. Ne samo da užičkoj Biblioteci ništa nisam morao da vraćam nego sam od Biblioteke dobio na poklon roman Stiva Tešića „Karu“, na čemu joj ovom prilikom toplo zahvaljujem. Stiva Tešića sam odranije znao kao odličnog dramaturga i scenaristu, pojma, da budem iskren, nisam imao da je pisao i prozu – kao što je i nije mnogo pisao, objavio je samo dva romana, a „Karua“ posmrtno – pa mi je pre nego što sam počeo da čitam čitalačka sumnja bila veća od nade, ali se posle samo nekoliko pročitanih stranica više nisam mogao zaustaviti pre nego što sam pročitao svih petsto i kusur strana. Obavezno je i vi pročitajte. Sjajna mešavina užičkog i američkog crnog humora.

Nego da mi vidimo gde smo stali u prethodnom broju. Ah, da, kod „onog“. Davno smo mi, tokom jednog od skraćenih kurseva srpske seljačke političke filozofije, apsolvirali da je nedremano i neprejebivo uočavanje grešaka i nepravilnosti jedan od najstarijih srpskih zanata, maltene deo nacionalnog identiteta, što i ne bi bilo toliko loše – naprotiv, bilo bi dobro – pod uslovom da uočavanje raznoraznih grešaka i nepravilnosti nije samo pripremna škola za jedan još stariji srpski zanat – kukumavčenje, plačipičkarenje, naricanje i samoviktimizaciju.

Bio sam, da budem pošten, i ja jedan od glasova u tom horu, sve dok nakon definitivnog sunovrata petooktobarskog umetničkog eksperimenta nisam dokonao da (krenimo redom) Milošević, Koštunica, Tadić i Vučić uopšte nisu uzroci sveopšte srpske razvaljenosti, da su štaviše – ovo može zazvučati apsurdno, ali – u konačnom svođenju računa isto toliko (samo izvesno vreme malo udobnije) žrtve naopakog društvenog sistema sveopšteg lažnog predstavljanja, lažnih oduševljenja, lažnih ogorčenosti i lažnih strašila, totema i tabua koji pak tvore sistem spojenih sudova za beskonačno pretakanje šupljeg u prazno – uz istovremeno pretakanje para iz javne u privatne kase – a da „demokratija srpskog stila (svih boja)“ nikada prstom neće mrdnuti da promeni takvo stanje stvari, jer nije luda da seče unosnu granu na kojoj sedi. Nije naš problem što jednog tirjanina smenjuje drugi; naš problem je što – osim možda Kodže Miloša – nikada nismo imali pravog tirjanina koji bi nas naučio pameti. Nekog kao što je bio Ataturk.

Svetislav Basara

 

Поделите
Previous articleŽena se zapalila u Užicu
Next articleHotels