Насловна страна Новости Бизнес U zavičaj se može ulagati i iz Amerike

U zavičaj se može ulagati i iz Amerike

1080
Поделите

Du­go če­ka­no pr­vo stra­no ula­ga­nje ostva­re­no je ovih da­na u Uži­cu. U kru­gu biv­še ka­sar­ne u Kr­ča­go­vu za­ži­ve­la je fir­ma „In­ter­fejs pro”, ame­rič­ko-užič­ka pri­ča. Po­sao uz do­bru za­ra­du u njoj do­bi­lo je 12 mla­dih lju­di, a usko­ro će ih, ostva­re li se na­ja­ve, još tri­de­se­tak bi­ti upo­sle­no.

Ovu fir­mu, svo­je­vr­stan kol-cen­tar ko­ji se ba­vi te­le­fon­skom pro­da­jom far­ma­ce­ut­skih pro­iz­vo­da na ame­rič­kom tr­ži­štu, otvo­ri­la je ame­rič­ka fir­ma „TDS med” vla­sni­ka De­ja­na Sto­ji­ća, Uži­ča­ni­na s Flo­ri­de. Grad Uži­ce obez­be­dio je i pri­pre­mio obje­kat, a Sto­jić, pri­vr­žen za­vi­ča­ju dok ostva­ru­je svoj ame­rič­ki san, osta­lo pred­u­zeo da i u rod­nom gra­du pro­ši­ri bi­znis.

Na otva­ra­nju je gra­do­na­čel­nik Uži­ca Ti­ho­mir Pet­ko­vić re­kao da po­sve­će­nost ove grad­ske vla­sti do­la­sku ula­ga­ča s otva­ra­njem no­vih rad­nih me­sta ko­nač­no da­je re­zul­tat.

– Mi smo po­sled­njih go­di­na tr­pe­li kri­ti­ke što ne­ma stra­nih in­ve­sti­to­ra, iako ve­ći­na Uži­ča­na ne zna ko­li­ko smo ener­gi­je ulo­ži­li da ne­ko iz sve­ta uspe­šan u bi­zni­su do­đe u Uži­ce, bez­ma­lo 100 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no od naj­bli­žeg auto-pu­ta. Svet­ski bi­zni­smen, a pre sve­ga Uži­ča­nin, De­jan Sto­jić pre­po­znao je svo­je Uži­ce kao do­bru de­sti­na­ci­ju za po­sao. Mla­di u no­voj fir­mi ima­ju šan­su da stek­nu svet­ska is­ku­stva i za­ra­de no­vac ko­ji je iz­nad pro­se­ka u na­šoj ze­mlji – ka­zao je gra­do­na­čel­nik, do­da­ju­ći da je grad ulo­žio oko 50.000 evra u ure­đe­nje i opre­ma­nje unu­tra­šnjo­sti biv­še ka­sar­ne gde „In­ter­fejs pro” sa­da po­slu­je.

De­jan Sto­jić je za­hva­lio gra­du na sa­rad­nji i pri­pre­mi pro­sto­ra u re­kord­nom ro­ku, re­kav­ši da je „In­ter­fejs pro” na­stao kao po­dr­ška slu­žbi pro­da­je nje­go­ve kom­pa­ni­je „TDS med”, plod ide­je o ši­re­nju pro­da­je na­kon po­zi­tiv­nih is­ku­sta­va u ra­du s iz­van­red­nim mla­dim lju­di­ma u Sr­bi­ji. Na­ja­vio je za na­red­nu go­di­nu po­ve­ća­nje ka­pa­ci­te­ta i raz­voj no­vih uslu­ga na se­ver­no­a­me­rič­kom tr­ži­štu.

– Ja sam Uži­ča­nin i moj otac je umeo da ka­že ka­ko imam užič­ki ak­ce­nat i kad pri­čam en­gle­ski. Ne­kad to ni­sam raz­u­meo, ali sad mi je to naj­ve­ći kom­pli­ment – re­kao je ovom pri­li­kom Sto­jić.

A ko je on, či­me se u Uži­cu ba­vio i ka­ko je us­peo u bi­zni­su u Ame­ri­ci sa­zna­li smo iz raz­go­vo­ra s njim za naš list. Dan pre nje­go­vog po­vrat­ka u SAD, raz­go­va­ra­li smo na Zla­ti­bo­ru, gde je od­seo.

– U Uži­cu sam se ro­dio pre 46 go­di­na i ško­lo­vao. Po­tom imao ov­de agen­ci­ju za kom­pju­ter­ske uslu­ge, bio in­ter­net pro­vaj­der, pa i di-džej na užič­kom Ra­di­ju 31. Ubr­zo po­sle bom­bar­do­va­nja 1999. go­di­ne re­šio sam da odem u Ame­ri­ku zbog na­bav­ke opre­me za rad, na­krat­ko, pa da se vra­tim. Ali do­šao sam na Flo­ri­du, sam sa 600 do­la­ra u dže­pu, i tu ostao. Ame­ri­ka me je pri­hva­ti­la kao da ta­mo već pri­pa­dam. Sre­ća, upor­nost ili ne­što tre­će, ve­ru­jem u mi­sao da se sre­ća do­go­di kad me no­va šan­sa na­đe sprem­nog – pri­ča nam Sto­jić, čo­vek na­sme­jan, ve­dar, od­lu­čan.

U sva­koj pri­li­ci, na­sta­vlja, da­vao je sve od se­be, ra­dio sr­cem. Palm Bič je grad u ko­me ži­vi, a me­njao je raz­ne po­slo­ve. Pr­vo je par­ki­rao vo­zi­la bo­ga­ta­ša is­pred jed­nog re­sto­ra­na, ali i u to­me je za­do­volj­stvo na­la­zio. Po­tom je ko­ri­stio užič­ka zna­nja: ra­dio IT kon­sal­ting u kom­pju­ter­skom po­slo­va­nju, spe­ci­ja­li­zo­vao sa­rad­nju s ma­lim fir­ma­ma. Go­di­ne 2001. osno­vao je svo­ju pr­vu fir­mu u Ame­ri­ci, upra­vo iz te obla­sti.

– Ta­mo su pre­po­zna­li mo­ju strast u po­slu, po­seb­no što vo­lim da ra­dim s lju­di­ma, u če­mu sam se i struč­no usa­vr­ša­vao. Po­či­njem no­ve da za­po­šlja­vam i ob­u­ča­vam ih ka­ko da pro­da­ju pro­iz­vo­de lju­di­ma, ra­de na pra­vi na­čin s nji­ma. „Lju­di ku­pu­ju od lju­di ko­ji im se svi­đa­ju”, „Da bi lju­di dru­ge uči­ni­li sreć­nim pr­vo sa­mi tre­ba da bu­du sreć­ni”, ge­sla su ko­jih se dr­žim. S vre­me­nom ula­zim u far­ma­ce­ut­sku in­du­stri­ju, kao di­stri­bu­ter, lo­gi­stič­ka po­dr­ška kom­pa­ni­ja­ma. Otvo­rio sam 2012. svo­ju ve­le­pro­da­ju, obez­be­đu­jem ret­ke le­ko­ve za bol­ni­ce ko­ji ne­do­sta­ju ka­da ve­li­ki di­stri­bu­te­ri ne­ma­ju mo­guć­no­sti da za­do­vo­lje po­tre­be zdrav­stve­nih usta­no­va. Jed­na smo od naj­br­že ra­stu­ćih kom­pa­ni­ja u toj obla­sti. Imam di­stri­bu­tiv­ne cen­tre u pet ame­rič­kih dr­ža­va, raz­vi­je­nu sa­rad­nju sa oko 500 bol­ni­ca u Ame­ri­ci – ob­ja­šnja­va De­jan, otac dvo­je de­ce, ože­njen Ame­ri­kan­kom azij­skog po­re­kla.

Sr­bi­ju, na­rav­no, ni­je za­bo­ra­vio. U svoj bi­znis ju je uklju­čio kad je, ka­že, pri­me­tio da su ov­de po­sled­njih go­di­na sre­đe­ne po­li­tič­ke i eko­nom­ske pri­li­ke. Naj­pre je u Be­o­gra­du otvo­rio fir­mu, kol-cen­tar sa de­se­tak za­po­sle­nih, sa­da i u Uži­cu. Za­do­vo­ljan je na­šim mla­dim rad­ni­ci­ma, ko­je an­ga­žu­je ako od­lič­no zna­ju en­gle­ski, ener­gič­ni su i vo­le da ra­de s lju­di­ma.

– Oni ra­de pet da­na u ne­de­lji u po­po­dnev­nim i ve­čer­njim sa­ti­ma, ka­da je pre pod­ne u Nju­jor­ku. Ču­ju se sa še­fo­vi­ma na­bav­ki u ame­rič­kim bol­ni­ca­ma i da­ju im in­for­ma­ci­je o pro­iz­vo­di­ma ko­ji mo­gu da ne­sta­nu u pro­da­ji. Rad­ni­ci u Sr­bi­ji su pla­će­ni od­lič­no, a rad­ne na­vi­ke su im me­ra uspe­ha. Pro­ši­ri­ću po­sao ov­de, no­ve mla­de za­po­sli­ti. A o Sr­bi­ji u sve­tu sa­mo le­po pri­čam, pa me lju­di pi­ta­ju za­što sam uop­šte do­šao u Ame­ri­ku kad mi je ta­ko le­po u za­vi­ča­ju – ka­že nam na kra­ju De­jan Sto­jić, Uži­ča­nin s Flo­ri­de.